solare

bježati možemo, pobjeći ne možemo

08.04.2018.

Živa sam

Da, živa sam. Ne znam kakve vi koristi imate od toga. Idalje radim samo dva sata dnevno, čekam da me zovu za neki drugi posao. Posao zbog kojeg bih se preselila. Preselila u smrad. Pitala sam se i ja zašto bih se preselila te da li ponovo bježim. Ne bježim nego idem u sigurne ruke. Jako volim sigurnost. Nemiri prošlosti me ne napuštaju, zašto se kajem s dvadeset ne dolazi li kajanje po stare dane? Šta znači uživati u momentu, momentu čega? Ne znam da li sam prazna, puna sam tuge i žala. Zašto sama sebe žalim? Zar to nije najjadnija stvar?! E da, kupila sam fotoaparat i izgubila volju za fotografijom. Osjećam se kao da ne zaslužujem da budem sretna. Ma šta je to sreća, komad plastike? Kad će prestati da me prati prošlost budnim okom?

30.01.2018.

Lalal

Oprostiti sebi. Oprostiti. Da li je to moguće? Biti kraj svoga kraja. Zašto prošlost jednostavno ne može biti jednostavno to, ono što je prošlo. Počinjem vjerovati da se ljudi mijenjaju. HAHA. Kako bi bilo da svi to mogu. Eh, šta bi bilo kad bi bilo. Budi Meša mome krugu.

28.12.2017.

Nova godina

Kažu ljudi trebala bih se radovati novoj godini. Da se radujem poskupljenju jedine stvari koje volim. Da se radujem još jednoj godini samoće. Ljudi poput mene očigledno uvijek završe sami. Ne znam da li je loše samovati ili ne. Meni je to već navika te mi svako društvo predstavlja smetnju i napor. Zašto onda kada vidim fotografije sretnih ljudi srce mi obavije neka tuga? Neka neopisiva tuga. Iskreno ne želim biti među ljudima jer me gužva guši, davi. Sebi sama jasna nisam. Polahko sama sebe gušim. Samo fali još da i fizički umrem.

17.12.2017.

,

Mislim da bih se manje umorila kada bih išla kopati rudnike i tunele nego bivajući okružena ljudima. Umori me pomisao da sutra moram među ljude. O kako sam ja tužan čovjek. Ljudska glupost umara i to je neizbježno.

10.12.2017.

Osjećaj

Osjećam. Osjećam. Ja osjećam. Ovo je neki novi osjećaj. Osjećam se lijepo. Veoma čudno. Nadam se da ću se snaći. Najtužnije od svega fali mi moja praznina. Fali mi da se izgubim u cigareti, slovu, riječima. Oh.

29.11.2017.

Gledaj me kako se pakujem i patim

Radim dva sata dnevno, za džeparac, jer naći posao u državi je skoro nemoguće. Ne znam da li treba da se divim ljudima koji osnivaju porodice. Ova država ako se državom nazvati može, ovaj cirkus, uništava najljepše godine moga života, al hajde moj i ne vrijedi nešto, nego generacijama uništava živote. Jedino što želim je da lutam. Lutam ulicama drugih država. Nisam ja za posao koji zahtijeva komunikaciju s ljudima, jako brzo se iznerviram. Ma ne nerviram se toliko koliko me strah ljudi. Strah me pogleda. Vjerovatno to nosim još od malih nogu. Samo tražim način da odem. Danas mi baba kod koje stanujem reče 'Nikada se ti nećeš odseliti od mene'. MA SAMO ME GLEDAJ!

22.11.2017.

Mrzim naslove

Strahom se vezujem za mjesto gdje stanujem. Vežem se potpuno bespotrebno. Želim pustiti i disati. Ne krivim nikog osim sebe. Veliku krivicu prebacujem na sebe, ne mogu si pomoći. Mislim da se bolom hranim. Kada me boli bolje funkcionišem. Žao mi nije. Nije to ništa neprebolno. Sanjam kako stojim i gledam svoj život. Ja ovakva gledam sebe sretnu i punu života, skoro nemoguće. Želim da prestanem gledati.

15.11.2017.

Pitanje

Uhvatim ja sebe u kojekakvim mislima. Sve je manje više nevažno. Nego juče, nešto mi se po glavi vrti kako se uvijek vežem s piscima, slikarima, fotografima koji su vodili boemski život. Ako ne boemski onda nešto blizu toga, uglavnom ljude u rasulu. Razmišljam o tome dosta. Da li je moguće da samo bol daje dobra djela?

08.11.2017.

Vrisak

Vrištala bih sada na najvećem brdu ove države. Vrištala bih da me čuju i susjedne države. Vrištala bih tako jako da svi prozori na vladinim zgradama popucaju. Tek kada bi ljudi čuli, ono stvarno čuli, stala bih. Ne mogu da se pomirim s tim da nam talenat propada samo zato što smo iz Bosne i Hercegovine. Nemojte kriviti ljude koji odlaze, ovdje samo budale ostaju. Znam, ja sam jedna budala. Nemamo priliku ni za šta. Šta treba da nam rade zaljubljenici u fotografiju, slikarstvo, književnost?! Ne možeš spomenuti nekog umjetnika da se ne pokrene priča ČIJI JE. Ne mogu ljudi toga da se oslobode. Možda bi svi trebali da se zanimamo za nogomet, mada je i to danas stvar politike. Ljudi da li vi išta iskreno volite? Jeste sposobni voljeti nešto od čega koristi nema?

01.11.2017.

Posao

Sjedim u svoja četiri zida i čekam da mi jave kada da dođem na posao. Posao koji ne želim da radim ali mi je potreban. Glavom mi se vrti Jergovićeva rečenica '... i da mi nije pružio priliku da budem nekome sin.' Nikad mi niko nije pružio priliku da budem nekome sin, dijete. Moji roditelji napaćeni sami po sebi nikad mi ništa nisu pružali. Ne mogu reći da žalim, ne treba mi nešto takvo. Vjerovatno čovjek navikne s vremenom. U svojoj sobi sjedim i čitam, vrata su otvorena. Baba mi poslje kaže da gleda kako čitam neko crvenu knjigu i da se bavim glupostim te da trebam uzeti da učim njemački jezik. Kaže da će mi više koristiti. E moja ženo da ti znaš šta ja mislim o Nijemcima i da bih radije koru hljeba jela nego tamo otišla. Trebala bih, vjerovatno, za svoje godine imati puno više ambicije, ali nema veze radiću posao taj dolaziti kući. Svaki dan će mi biti isti. Možda jednom napravim omču od te dosade. Možda jednom...


Stariji postovi

solare
<< 04/2018 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
2930